Посета

У ЈЕРМЕНИЈИ, ОВЕ ТЕШКЕ ГОДИНЕ, ПУНЕ РАНА И РАЗОЧАРАЊА
Лековитост древних сећања
Све је овде од старине. И држава, и вера, и легенде, и коби. Као наслеђе из Совјетског Савеза, јерменска покрајина Арцах (Нагорно Карабах) остала је под влашћу Азербејџана. Током рата деведесетих, како веле Јермени, ослобођена је. Али 2020, за само четрдесет четири дана, скоро цео Нагорно Карабах поново је доспео под азербејџанску контролу. Остала су, у Јерменији, пуна гробља, много горчине и недоумица. Проамеричка влада у Јеревану, наметнута улицом, упиње се да свој погубни биланс припише „руском изневеравању”. Да ли је заиста тако и да ли ће успети да у то увери саме Јермене?

Текст и фото: Мишо Вујовић

Мит каже да су Јермени потомци Нојевог унука Хаја. Званична историја бележи да потичу од Фригијаца из Мале Азије, одакле су се пре нове ере доселили на Кавказ. У јерменским националним круговима распрострањено је мишљење да су Јермени староседеоци на Јерменској висоравни. Евидентно је да је ова држава једна најстаријих на свету. Осамдесетих година првог века старе ере Краљевина Јерменија је доминирала југозападном Азијом.
То је прва земља у којој је хришћанство постало званична религија, још од 301. године.
У шестом веку осваја је Византија, у којој је јерменски језик озваничен као службени. Из овог древног народа је неколико византијских војсковођа и суверена: Ираклије I, Јован I Цимискије, Нићифор Фока, Василије II Бугароубица, Алексије I Комнин...
Након пада под отоманску окупацију утицај образованих и мудрих Хајевих потомака није ослабио све до краја деветнаестог и почетка двадесетог века, када Турска у самртничком ропцу креће у систематски прогон и уништење Јермена. Врхунац тога је геноцид у Првом светском рату, невиђен у новијој историји, у коме је на најсуровији начин уморено милион и по Јермена. Тај сукоб настављен је након распада Совјетског Савеза, ратом за Нагорно Карабах, део Јерменије који је совјетски врх пре сто година припојио Азербејџану.
„Шест година борбе за одбрану Арцаха, па победа правде и родољубља јерменског народа. Сада за само за четрдесет четири дана пораз и капитулација, сеоба и страдање. Зашто?” пита се, загледан у снежни врх Арарата, Едгар Галстијан, бивши официр, специјалац, наш домаћин и водич. Обилазимо непрегледно поље свежих хумки над којима је пободено на стотине националних застава. Туга лебди над овом падином изнад Јеревана. Ту, у продужетку старог почивалишта Јермена страдалих у борбама деведесетих у Нагорно Карабаху, сада су вечни мир нашли голобради младићи, регрути, спортисти, студенти, добровољци...
Већина је тек била закорачила у живот, али осећај припадности отаџбини код Јермена је изнад живота, а људски век само трептај у вечној борби против честих насртаја на домовину.
Посматрам на хиљаде гробова покошене младости.
Спржило их је ново оружје у рукама старе мржње. Многи од њих су страдали као глинени голубови, без адекватне опреме и могућности да се равноправно бране.
Едгар, са грчем на лицу, наводи да је званичан број погинулих између четири и пет хиљада, али многи се воде као нестали. Рањених је четири пута више.
Прошлогодишњи краткотрајни рат Јерменије и Азербејџана нанео је огромну штету обема државама, нарочито малобројнијој Јерменији, чији губици у људству су огромни.

КОБНЕ СЕНКЕ ЗАКУЛИСЈА

„Такав авантуризам могао је да дозволи само политички дилетант, какав је наш премијер Никол Пашињан”, узбуђено и гневно почиње Норо, добар познавалац прилика. „То су већином деца од осамнаест до двадесет година, неприпремљена гурнута у гротло рата. Комадали су их дронови, беспилотне летелице и турски командоси.”
Наглашава да је Нагорно Карабах етнички чиста јерменска територија, уцртана од стране комунистичких картографа, декретом, као покрајина припојена Азербејџану. Слично су бољшевици у СФРЈ цепали Србију, стварајући покрајине устројене као републике, са циљем да једног дана, када истекне рок комунистичкој Југославији, осакате и Србију.
Норо одлично говори српски, са благим црногорским нагласком. У Црној Гори, касније и у Србији, провео је део живота. Отимање Нагорно Карабаха упоређује са Косметом, сматрајући да Турска није подржала агресију без допуштења међународних центара моћи.
„Премијер је питао народ да ли хоће да брани своје сународнике који већ четири деценије успевају да се одупру и сачувају самосталност. Ситуација је била већ дуго веома напета и сукоб се могао очекивати”, каже нам млади историчар и правник, национални борац за људска права Вахе Григоријан. „Једанаестог септембра 2020. године особа која је заузела место премијера потписала је документ, у касним ноћним сатима, и поклонила 75 одсто Арцаха (тако Јермени зову Нагорно Карабах – пр. аут.) непријатељу.”
Наставља Григоријан: „Дошло је до масовних протеста у Јеревану, нација га назива издајником и капитулантом. Веома је опасно што је тај човек још увек премијер Јерменије. Што користи свој положај и моћ да азербејџанску пропаганду учини много ефикаснијом у Јерменији.”
Огорчен је овај млади човек на премијера Никола Пашињана, бившег новинара.
Сазнајемо да је у време сукоба у Карабаху, био „мобилисан” и премијеров син. Један од наших саговорника тврди да је и супруга боравила у ратној зони како би бринула о сину, водећи са собом огромно обезбеђење.
Наш саговорник сматра да је недопустиво да због тог маркетиншког боравка на фронту погине двадесет пет специјалаца, спасавајући премијеровог сина из окружења у које је несмотреношћу упао.
„Такође, тај човек на месту премијера покушава да потпише нови документ повезан са међународно признатим границама Јерменије. Желео бих да кажем да та особа не чини ништа у корист Јерменије и Јермена”, надовезује се Григоријан.

КРИВИЦЕ ДОЂУ НА НАПЛАТУ

Наши саговорници подозревају, оправдано или не, да је све од раније планирано у договору Турске и Русије, премда је Русија зауставила тај рат и спречила још тежу јерменску катастрофу. Други опомињу да су то антируски спинови које протура Пашињанова проамеричка влада, покушавајући да изазове антируско осећање и прикривајући две крупне ствари. Прво, тежак јерменски ратни пораз, за који је одговорна она сама. Друго, свој неуспешно извршен задатак, добијен са друге стране Атлантика, да увуче Русију у велики рат у средњој Азији, на „меком трбуху Русије”. Према тој рачуници, требало је да криза у Нагорно Карабаху прерасте у погубан руско-турски рат.
Сазнајемо да су операцијама у Нагорно Карабаху командовали турски генерали, те да је мала вероватноћа да је сукоб могао бити избегнут.
У прошлогодишњем рату погинуло је много младих људи. Убијани су немилосрдно из дронова и беспилотних летелица.
„Азербејџан не поштује међународно право. Према свим препорукама, протоколима и изјавама ОЕБС-ове групе, требало би да се сукоби решавају мирним, преговарачким путем. Међутим, Азербејџан никада није био спреман за истински мир, јер је нови рат нова шанса за диктатора из Бакуа да реши њихов проблем националних мањина. Алијев на прву линију фронта шаље превасходно националне мањине”, тврди Григоријан. Наглашава да је Алијев рекао да проблем Нагорно Карабаха треба решити оружјем, стога је и започео рат.
И поред великог утицаја јерменских исељеника и веома моћног лобија, свет није осудио злочине Азербејџана.
Напад Азербејџана на Нагорно Карабах неки доводе у везу са иницијативом Јерменије да се коначно осуди и озваничи геноцид Турске над Јерменима 1915. године. Осим командног кадра, Турска је у овом сукобу ангажовала џихадисте из Сирије и Ирака, сагласни су наши саговорници. Неоосмански поход на некадашње територије Османског царства, тврде, траје увелико.
„Слепило и ћутање међународне заједнице произвели су да 75 одсто Арцаха заузме Азербејџан, који и даље крши међународне границе и територијални интегритет Републике Јерменије”, наглашава млади адвокат Вахе Григоријан.
Већина наших саговорника јединствена је у оцени да предстојећи избори, на којима су шансе Никола Пашињана да опстане пола–пола, неће донети велики искорак, али су сагласни и да актуелни премијер мора да сноси последице своје погубне политике.

СЕТИЋЕ СЕ  И РУСИ И ЈЕРМЕНИ

Древни Јереван основан је 782. године пре наше ере, старији је од Рима и један је од првих градова где је престао прогон хришћана и где је хришћанство постало званична религија, још у четвртом веку. Јермени су велики заљубљеници шаха, предусретљиви и срдачни домаћини, познати по врхунском коњаку који је обожавао пасионирани љубитељ добре капљице Винстон Черчил. Јермени су један од најрасејанијих народа у свету. По последњем попису, у земљи живи око три и по милиона Јермена, али се процењује да их је у дијаспори три пута толико. Међу најпознатијим припадницима овог народа су Шарл Азнавур, Шер, Андре Агаси, Ким Кардашијан...
Град са доста зеленила, лепих паркова, монументалних грађевина, широких улица и пространих булевара, којима саобраћају готово сви модели четвороточкаша, понеки луксузни аутомобил као „ролс ројс”, али и олдтајмери, старе троле, дотрајали бусеви. Већину здања у центру пројектовао је познати архитекта Александар Тамањан.
По оближњим парковима безбрижно се играју деца, кафане су пуне, грађани не носе маске и готово да се и не примећује напетост због епидемијског стања као у већини европских држава.
„Све нас је одједном ударило, и ковид и напад на Арцах. Руси због много мањих ствари гину у Сирији, а нас су, учини се, заборавили”, каже кроз осмех наш срдачно предусретљиви домаћин Едгар Галстијан.

***

Геноцид и рачунице
Као што је познато, у време Првог светског рата Турска, под командом реформатора Кемал-паше Ататурка, извршила је до тада незабележен погром једног народа. Страдало је око милион и по Јермена. О тим страхотама мало се говорило, а недавно су их чак и САД званично оквалификовале као злочин геноцида. Нажалост, не због правде и пијетета према жртвама, него у оквиру спољнополитичких игара дисциплиновања Турске и сузбијања њених блиских са Русијом.

***

Света планина
Турска је окупирала и култну јерменску планину Арарат, која је у свим државним симболима Јерменије. Највиши врх те знамените планине је 5.165 метара и готово да нема дела Јерменије одакле није видљив. По предању, на Арарату је пристала Нојева барка након четрдесетодневног потопа.

***

Светиња и историја
Према јерменској историји, манастир Гегхард саграђен је 305. године. Основао га је свети Гргур Илуминатор, први званични поглавар Јерменске апостолске цркве.  Према једној верзији, одлучио се да баш овде сагради светињу због извора који је нашао у пећини и који се и сад може видети унутар манастира. Према другој, ту се налазило копље којим је римски легионар Лонгин пробо Христа распетог на крсту.
Манастир је реконструисан у осмом веку. У деветом веку, током арапске инвазије, калифа Насер уништио је манстирски комплекс. Опет је обновљен у време династије лорда Закарија, вође здружене грузијске и јерменске армије која је ослободила ове просторе. Потом је ова област је поклоњена припаднику владарске династије Поршијан.